Invaliditet

Otkako su se pojavile kamerice na mobilnim telefonima, smaraju me i nisam video praktičnu potrebu za istom, a posebno kada su počeli da budže u njih neke kvalitetnije optike sa silnim megapikselima. Međutim, pre neki dan sam se uverio u suprotno. Naime, ima onih trenutaka kada vam je žao što nemate pri sebi upotrebljiv aparat da zabeležite neki momenat vredan pažnje. Tako je bilo i tog dana...

Vraćao sam se sa posla i iz busa besciljno pogledom šarao kroz prozor. U jednom trenutku videh auto (nova Škoda Octavia) kako se parkira na parkirno mesto rezervisano za invalide (vidno obeleženo). Auto je imao BD registraciju (za neupućene - Budva, glavni grad susedne nam, najmlađe države na svetu), a iz njega je izašao mrča od dva metra visine, širokih ramena, soko nad sokolima, u kožnoj jakni i sa kožnim kačketom, uputivši se u obližnji kafić.

Normalno, prva pomisao je bila "gledaj ovoga, kako ga nije sramota da se parkira na mesto za invalide", međutim odma mi je palo na pamet da ne moraju svi invaliditeti da budu vidljivi na prvi pogled. Sram me bilo što sudim na prvi utisak. Pa da, to je to! Verovatno je čovek invalid u glavu! Rešena misterija.

P.S. Mada, kad malo bolje razmislim, kako sme da upravlja motornim vozilom ako je invalid u glavu...?!

Neka druga realnost

Kao prvo da se izvinim vernim fanovima zbog dugog perioda apstinencije od pisanja na blogu, ali otkako sam se vratio sa odmora, bio sam stvarno pretrpan poslovima i obavezama, tako da sam retke momente slobodnog vremena koristio da se, bar na kratko odvojim od računara.

Baš taj povratak sa odmora je tema mog današnjeg pisanija. Elem, odmor sam proveo na Krfu i neću vam pisati putopis, već nešto što me je poprilično pogodilo kada sam se vratio. Po povratku sa Krfa, nekoliko dana sam bio šokiran i istraumiran okruženjem, tj. ponašanjem ljudi ovde u Sorabiji. Ništa se nije promenilo, već sam ja počeo da primećujem ono što ranije i nisam toliko. Ostrvski život i ostrvski ljudi su potpuno izolovani od pojmova kao što su frka, stres, nervoza i slično. Sve je toliko rasterećeno i mirno, da mi je u pojedinim trenucima bilo jako čudno i nenormalno. Za desetak dana tamo, nisam čuo dreku, urlanje, psovanje, besomučno trubljenje sirena. Nisam video nervozu u bilo kom obliku. Vozeći skuter 25-30 km/h, u retrovizoru vidim 15-tak automobila koji strpljivo voze iza mene čekajući pogodan i siguran trenutak da me preteknu, bez trubljenja, dobacivanja i nerviranja, samo poneki kratki "trub", čisto da me upozore da me pretiču. Niko se čak nije ni osvrnuo za mnom, ljutitog pogleda. Prosto neverovatno!!!

Ali, dolaskom u Sorabiju, istog momenta sam bio svedok svađanja i psovanja po gradskim autobusima, pljuvanja po pločniku, nervoznih rasprava na svakom koraku i beskonačnih harmonija sirena u saobraćaju. Uzdrmalo me kada sam video koliko su svi ljudi nadrndani i nervozni. Moji prijatelji koji se nerviraju zbog svake sitnice i psuju bez prestanka. Sve to mi je u tom trenutku izgledalo toliko nenormalno, a posle kraćeg razmišljanja, shvatio sam da je to tako bilo i ranije, da sam i ja bio takav, te da sam se samo na kratko prebacio u neku drugu realnost, realnost koja nije ovde realnost, već tamo negde.

Na žalost, tek par dana je dovoljno da se čovek ponovo vrati na stari put i da nastavi po starom, jer skoro je nemoguće očuvati potpuno zdrav razum u ovakvom okruženju, u ovoj državi.

Jebiga :(